piše: Petar Luković

Televizijski duel između Čedomira Jovanovića i Mileta Dodika u organizaciji državotvornog Tanjuga – unapred je bio izgubljen za vlasnika Šumske. Ono što mu uspeva u svom RS feudu – da pod kontrolom drži narod, medije, opoziciju, biznis partnere i svoje telohranitelje – ogolilo se u dijalogu kad se pokazao u pravom svetlu: bahat, osion, ekstremno glup i priglup, srboidno napaljen i diktatorski nervozan; slika i prilika Šumskog Rajha nastalog na genocidu.

Kad je na svojoj teritoriji, okružen klimoglavcima, Kusturicom i sličnom felom, među preplašenim narodom koji ne sme da zine od straha – Mile Dodik izgleda kao nekakav ozbiljan političar koji na RTSRS zna šta radi; njegovo kurčevito insistiranje da će se Bosna raspasti (mirnim putem), a da će on, dok svi budu u govnima, u belom odelu, proglasiti nezavisnost ove Genocidne Tvorevine – jer mrzi Sarajevo, mrzi Bosnu, mrzi Bošnjake, mrzi sve – uteruje teror među veselim Srbima čije ludilo radi na papučici propagande; što luđe, to bolje!

Onog časa kad se Dodik Mile izmakne iz Šumske, dođe u Beograd – ali ne kod Borisa Tadića kojem se instinktivno baca u međunožje – već na televizijski duel sa Čedimirom Jovanovićem, stvari postaju drukčije. Nije to protivnik koji će ga ljubiti i jezikom lizati kao Emir Kusturica; nije to Boris Tadić koji ća ga maziti i tetošiti i podržavati stiskom u međunožju; nije to Vojislav Koštunica koji će se nag skinuti čim čuje da je Dodik krenuo iz Banjaluke; nisu to Dveri srpske koje su oralno spremne da Mileta zadovolje u bilo kojem saobraćajnom sredstvu, nije to SRS koji će šešeljevskim seksom, analnom sekirom, izraziti svoju polnu ljubav glede voljenog Mileta.

Neurotično opušten, siguran u svoj oskudni rečnik koji impresionira samo Nemanju Kusturicu, nesrećni Dodik je verovao da će na isti način – obraćanjem na ti, uvredama i fizičkom silom – slomiti Jovanovića; prevario se, naravno. Ne samo da je ovo Beograd koji Dodik nije upoznao, već je ovo Beograd kakav treba da bude; hrabar, dosledan, sazdan u činjenicama, sa spremljenim dokumentima – sve ono što mentalno-oskudni Dodik nije stigao ni da pojmi.

 Iz njega nije samo govorio Radovan ili Ratko, već zagrobni Milošević – groteskno glupo, sa izrazom lica deteta uhvaćenog u krađi tokom genocida.Čedomir Jovanović nije uradio ništa posebno; samo je činjenicama i pitanjima o činjenicama, diktatora genocidne Šumske saterao u ćošak smrada i srama.Glup, budalast i histeričan, Mile Dodik je konačno Srbiji pokazao da je prava tadićevska lutka omraza i mržnje; moguće je da već sutra Rajko Vasić ovaj duel proglasi Dodikovom pobedom – ali ukus krvi, ukus rata i ukus genocida ostaje kao najstrašnija emocija šumskog Mileta, poraženog i razbijenog u svim kategorijama.

Ukratko: nokautiran ženski polni organ Šumske.

Čkapi ostaje čkapi.