OVDJE DIŠEMO PUNIM PLUĆIMA
Ispod moševačkih Rudina smjestilo se imanje porodice Brkić. Tu je velika kuća u kojoj žive Mirel (38) i Armelina (35), njihovo troje djece Sadin, Emina i Demirela, kao i Mirelovi roditelji. A oko kuće, narodski rečeno, nema čega nema od domaćih životinja: krava u štali, koze u maloj staji, kokoši, guske, patke, purani po dvorištu, a prepelice na tavanu kuće. Trenutno, najveća radost za sve je malo jare, koje je ipak najviše vezano za najmlađu Demirelu, koja ga hrani na flašicu i igra se s njim. Mirel i Armelina je gledaju sa puno ljubavi, sretni što su i njoj ali i Sadinu i Emini, omogućili lijep i zdrav život na selu.
Kada nešto zavoliš, prepreka nema!
Mirel je već godina radnik kompanije Natron-Hayat, a zaposlena je bila i Armelina i to u firmi Excel Assemblies. Međutim, posao je napustila zbog porodičnih okolnosti, da bi više bila uz djecu, pa su se oboje okrenuli poljoprivredi i stočarstvu. „Nije bilo teško donijeti takvu odluku i napustiti posao. Jednostavno, željela sam da budem uz djecu, a ko zna, možda se nekada opet vratim na posao, u firmu. Ovo domaćih životinja što imamo, sve su mi prirasle srcu. Puno toga i posijemo da imamo zdravu hranu za porodicu. Nije teško, kada nešto zavoliš nema prepreka“, priča nam Armelina i dodaje da joj je Mirel uvijek bio najveća podrška. „Radim u firmi, a moj dio posla je sijanje i žetva žitarica, oko kukuruza, uzgoj povrća, a imamo i voćnjak. Što god mogu, obavljam sam, ali kada je koševina, onda smo svi angažovano. Armelina se više brine oko stoke, muže i hranjenja, a tu je i briga za sve nas“, dodaje Mirel. Brkići svoje zemlje imaju tek oko kuće, pa tako obrađuju 30 dunuma 'tuđe' zemlje. Nedavno su posijali zob, pšenicu, ječam, a uskoro i kukuruz. „Prošle godine pod žitaricama i povrćem smo imali ukupno osam dunuma, a ostalo je bilo pod travom. Imamo i plastenik za rano povrće“, pojašnjava Mirel i nastavlja. „Mnogi su mi govorili šta će mi poljoprivreda, šta će mi stoka, zašto sam još u Bosni, ali moj život je ovdje. Hoću da vidim kako moja djeca rastu, da ih ne ostanem željan, tamo negdje u tuđini. Mogao sam ja ići na teren, ali htjeli smo nas dvoje da ostanemo jedno uz drugo, sa našom djecom“.
Ljeti se radi po cijeli dan
Armelina nam priča da i njoj i Mirelu dan počinje zajedničkom kafom u 5.30, a onda svako za svojim poslom. „Prvo pomuzem kravu, dam kozama šta ima treba, pustim perad, položim im, tokom dana nekoliko puta treba ući kravi u štalu. Ljeti, kada ima puno posla na zemlji, kada se kupe sijena, znamo završiti sav posao malo prije ponoći i tek tada sjesti popiti kafu. Onda nekoliko sati sna i ujutru sve ispočetka“, dodaje kroz smijeh Armelina. Brkići nam pričaju da u komšiluku još ima porodica koje imaju barem po jednu kravu, ali malo ko ima farmu sa puno životinja kao oni. „Najveća želja nam je da kupimo dva komada zemlje, koja su blizu naše kuće. Već smo na tuđoj zemlji, koju smo ljubaznošću vlasnice dobili na korištenje, napravili malu štalu za koze. Želja nam je da ogradimo prostor za kokoši, da ih bude i više“, kazala nam je Armelina. Jedan od planova porodice Brkić je i izgradnja posebnog prostora za guske, patke i purane, jer kako nam je Mirel naglasio jedno guščije jaje košta 5 KM, a tražena je i na cijeni i guščija mast. Takođe, ni pačija ni jaja od purana nisu baš jeftina. „Bez naroda na selu i radnika sa sela nema ni države. A država slabo da hoće pomoći ovakvima kao ja. Moja životna želja je imati savremene mašine za obradu zemlje, a trenutno imam tek kopačicu i kosilicu koja je starija od mene“, kaže nam Mirel. Mirelu i Armelini su puna usta hvale za dvoje starije djece – sina Sadina, koji je srednjoškolac i kćerku Eminu koja je šesti razred osnovne škole. Armelina nam priča da Emina zna i skuhat, oprati, pospremiti, što im posebno dobro dođe tokom ljeta, kada je posla najviše. Sadin je uvijek uz oca, što god treba on je tu.
Život poljoprivrednika prate i problemi. Prošle jeseni, kada je kukuruz bio pred berbom, Mirel je noćima spavao u svome Golfu usred kukuruznog polja i čuvao urod od divljih svinja. „Jednu noć mi je baš bilo hladno u autu, otišao sam oko 4 sata u kuću da se malo ugrijem, krmak je došao i uništio mi dulum pod kukuruzom. Čuvao sam tako urod noćima, ujutru dođem u kuću, popijem kafu sa Armelinom i na posao“, priča nam Mirel. Inače, Brkićima je njihov Golf 2 glavno prevozno sredstvo, a znaju se njime prevući bale sijena i ševarika, a ako se zakači prikolica, izvlači se i đubre.
Radi i ne boj se gladi!
Brkići sami proizvode gotovo sve što ima treba za svakodnevni život, voće, povrće, kukuruz i pšenicu, meso, a ljekovite trave beru po Rudinama. „Višak prodamo, a kolika je potražnja za mliječnim proizvodima, posebno kada su praznici, da ne možemo ni sabrati. Puno se traže jaja, mlijeko, imamo i svoje stalne mušterije“, priča nam Armelina i nastavlja. „Bože nam zdravlja svima, ja svoju budućnosti vidim u ovom poslu, na zemlji. Ništa mi nije teško“. Mirel nastavlja. „U Bosni je sve kvalitetno ako čovjek pošteno radi. Naravno da će i zaraditi. Moj životni moto je: radi i ne boj se gladi. Mi ono što proizvedemo znamo da nije tretirano nikakvim otrovima, herbicidima i pesticidima“. „Mirela i mene Zapad uopšte ne privlači, jednostavno ne vidimo se tamo. Ovdje smo sretniji nego bilo gdje drugo, Tu su nam roditelji, uz njih smo, uz našu djecu. A nema nigdje rahatluka k'o u Bosni. Gdje imaš ovakvo prostranstvo i zelenilo? Borova šuma nam je iza kuće, jednostavno dišemo punim plućima“, rekla nam je Armelina na kraju razgovora.
N.Br./maglaj.net